KNJIGA ONLINE

"uzBLuz"

 

Download prvi dio (do 84. str.)

Download drugi dio (od 85. str)

 

   OPASAN  POSAO

‘Nema tog oružja koje može tako snažno prodrijeti u srce kao što to može tačka na pravom mjestu.’

                                                                                              Mopasan

 Caja, kaže on meni. Znam, rekoh, ko si, ko ne zna Caju...
 To je bilo u Beogradu, devedeset i neke, na vratima gajbe u kojoj je sve smrdilo na kiselinu, vino i mačiji izmet. I sam zgužvan, blesavo se osmjehujući, nisam znao da stojim pred piscem. Ispostavilo se da gospon Bašića, u stvari, ne zna niko. Ni on sam sebe tada nije potpuno znao i poznavao. Tu smo, u Srbiji, brale, tutnjali na različitim konjima. I onda, jedan dan, dođe on i reče mi da ide u Australiju. Ni pet ni šest nego u pizdiće. Što dalje od nas. Pravilno...
 Nije znao šta će ga snaći.
 Kad je malo minulo sjećanje na rat, kad su se australijski dani pretvorili u dosadne godine, Caja je počeo da kopni i da se zatvara, da jede ono malo preostale supstance od koje je napravljen. To međuvrijeme, taj polusan u kome se našao, to malo privatno beznađe, daleko od Banja Luke i daleko od sebe samoga, paradoksalno, porodilo je novog Caju i vratilo ga samog sebi, vratilo ga u Banja Luku. Čitav jedan novi život se otvorio pred njim. Počeo je da piše o sebi, o nama, o njoj, o onome što je vidio i što je znao. Počeo je da se sjeća ljudi i događaja.
 Piši da bi preživio.
 Priča je bitna, ali dobra književnost je, prije svega, stil. To je ono što mi je prvo palo u oči, kada sam dobio Cajin rukopis. Taj njegov stil, kratka, ubitačna rečenica, kodirana slika, šifrovana poruka sklopljena u poetsko – šatrovački izraz, snažan i opor. Aleje, asfalt, miris ludosti, sjenke budala koje su hodale ovim gradom, budala koje su ispaljivale mudrosti, nanosi smrti i ljubavi, manijaci koje smo voljeli, ulice po kojima smo pišali i po kojima smo puzali, haustori u kojima smo ljubili i umirali, rakije koje smo pili i kojima smo mazali bolesne desni, sve to, počelo je da kulja iz njegove glave. Skrivene poruke prohujalih vremena, dame i kurve, ili dame – kurve, političari i umjetnici, slatki propuh provincije, smrdljivi potoci koji protiču kroz centar Banje Luke, papanluci i derneci, sve je to, iznenada, obuzelo Caju, uvlačeći ga u opasan posao hroničara sopstvenog grada i života. Melanholijo, slatka bolesti, da mi te je još...
 Daleko je Australija, a smrt još dalje. Ne znaš kada će da te stigne. Šta će Zlatko da radi, dok čeka sudnji dan, nego da piše, u podrumu svog doma među kengurima. Otkud ja ovde, u ovoj golemoj zemlji, šta me ovde dovelo i od čega sam to bježao... Tek je, pišući svoje knjige, gospon Bašić, književnik, shvatio zašto je morao da ode i zašto smo mi morali da ostanemo. Morao je da nas pogleda poizdalje, ne bi li mogao ponešto da zapiše o sebi, o nama i njoj, njoj u kojoj se rodio.
 Idi, da bi se vratio.

Nikola Pejaković